12345

Календар 

« October 2017 »
Mon Tue Wed Thu Fri Sat Sun
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31          

Број посета! 

Данас45
Јуче57
Ове недеље243
Овог месеца1045
Укупно300682

Kubik-Rubik Joomla! Extensions

Аксентије Максимовић

a.maksimovicРођен у Долову 13. фебруара 1844 године. Ту у родном месту, похађао је основну школу. У тим најранијим данима живота веома је успешно подржавао гласове којима их је учио стари доловачки учитељ Павле Вишњички. Касније се Аксентијев отац, по занимању ћурчија, одселио у Панчево. Школовање је наставио похађајући српску и немачку основну школу и реалку. У Сремским Карловцима је похађао трећи и четврти разред гимназије. Као ученик петог разреда приватно полагао предмете за ВИ и вероватно за ВИИ разред.


Своју склоност ка музици и диригентски таленат Аксентије је показао у тој средини. Сремско карловачка гимназија 1863. године припремила је свесловенску прославу хиљадугодишњице Ћирила и Методија. Млади ученик добио је задужење да за прославу припреми ђачки хор. За веома кратко време, од осам дана, припремљеним програмом успео је да одушеви све присутне, и професоре и грађане.
Тражење политичких слобода и признавање независне територијалне области, која би сачињавали српску Војводину, изазивало је велико незадовољство и револт код омладине. Аксентије Максимовић је тај револт испољио на свој начин. На речима песме "Хај" од Стевана Владислава Каћанског, објављеног у "Даници" 1861. године компоновао је родољубиву песму "Где је српска Војводина". Максимовићева песма, поред песама "Устај, устај Србине", "Радо иде Србин у војнике", "Оро кличе са висине", тако постаје најпопуларнија химна свога времена, коју су прихватили сви слојеви народа. Због родољубивих и револуционарних идеја које је она садржавала, Аксентије је био избачен из гимназије. Његово искључивање је тражио патријарх Самуило Маширевић. По избацивању из гимназије, према неким ауторима, Максимовић је похађао технику у БЕчу 1865. године.


Средином XИX века Нови Сад је постао неоспорни српски политички и културни центар Војводине, односно духовни центар српског народа уопште. Ту су штампани многи листови, часописи, књижевна дела. Основано је Српско народно позориште (1861), одржана је Прва скупштина Ујединене омладине српске (1866), а делатности ових институција донела су низ нових садржаја у друштвеним збивањима града. Почетком седме деценије у Новом Саду су свечано прослављене јубиларне годишњице везане за познате личности националне и опште културне историје: стогодишњица рођења Саве Текелије (1861), свесловенска прослава поводом хиљадугодишњице Ћирила и Методија (1863) и прослава тристагодишњице Шекспировог рођења (1864).
По избацивању из гимназије, тадашњи управник новосадског Српског народног позоришта Јован Ђорђевић - Фотер позвао је Аксентија за учитеља певања и појања. Аксентије Максимовић је прихватио позив и дошао у дружину 29. марта 1865. године на место дотадашњег капелника, чешког музичара Адолфа Лифке.


Показавши велики таленат и зрелост, млади Аксентије се укључио у дружину и са њом је боравио у бројним војвођанским местима. По повратку из Сомбора и Суботице у Нови Сад, компоновао је музику и написао песму "Док је нама Милоша Јунака", за позоришни комад "Милош Обилић" од Јована Суботића (премијерно изведен 4. јула 1866). За комад "Први састанак" од Е. Скриба у преради Илије Вучетића (изведен 28. јула 1866) написао је музику и песму "Раздрагано срце". За "Добрилу и Миленка" од Матије Бана (изведен 7. августа 1866) песме: "Веле људи", "Људски живот", "Ми и данас остадосмо живи". Те исте године предавао је немачки језик и певање.
За драму у пет чинова "Максим Црнојевић" од Лазе Костића (изведена 30. јануара 1869) написао је песме "Еј пусто море", "Кад се дану више неће", "Два се тића побратила". Ове песме, са песмама "Ми и данас остасмо живи" и "Бербери су први људи", постале су толико омиљене да су певане на разним концертима певачких друштава. Копоновао је музику за још многе драме српског народно позориште.
Поред писања музике за позоришне комаде, радио је и на теорији музике. Штампа 1869. године "Буквар и читанку нотног певања за школе св.И", затим 1870 "Кажипут учитељима основних школа при предавању мога Буквара и читанке нотног певања прве свеске" и "Изучавање виолине помоћу народних песама за постепено учење, књ. И.". Започети рад на теорији музике наставио је у Панчеву штампањем "Приправа за учење нотног појања и свирања на виолини. Покушај како би најлакше науке о музици у народу распостранили,књ. И".


Одлази у Праг као стипендиста како би три године учио генерал бас на Оргуљарској школи. Тамо одлази са супругом Софијом и кћерком Милком.
У Српском народном позоришту Аксентије Максимовић је остао све до јесени 1871. године. Бавио се и писањем буквара за употребу у основним школама. Од њега потиче "Мала букварска читанка за народ по природним педагошким законима И део Вокалисање", намењене деци првога разреда основних школа. Намеравао је да изда и ИИ део "Мале букварске читанке - Консонантисање" и "Велику букварску читанку за народ", коју је завршио, али их није издао због преране смрти. Бавио се идејом да боље размотри стање тадашње европске педагогије са тежњом да српско школство ослободи од штетног подражавања туђих образаца, које су српски педагози доста употребљавали.
Поред наведених активности Максимовић је писао и црквену музику. Позната је његова прерада Литургије по Станковићевој и по Карловачком пјенију. Црквене композиције су "Песме за јутрење", "Свјати боже", "Алилуја", "Плачу и ридају", "Свјатима", "Мирно спавај у земљици црној" за хор. После смрти Аксентија Максимовића предате су заједно са осталим музикалијама и књигама на чување Управном одбору Српског народног позоришта у Новом Саду.


Поред свега бавио се и сликарством у време док је био ђак Карловачке гимназије. У Бечу је Коста Суботић издао његову слику "Убиство књаза Михајла".
После шеснаестомесечних студија на оргуљашкој школи, Аксентије Максиомовић је умро у Прагу (1 фебруара 1873. године). Подмукла болест, туберкулоза, прекинула је његов стваралачки елан. Сахранили су га чешки уметници на Вољшанском гробљу у Прагу. Споменик на гробу поставила је после три деценије кћерка Милка Марковић, позната позоришна уметница.
Основна школа у Долову носи његово име, као и једна улица. По његовом имену назване су и улице у Панчеву и Новом Саду.